Uopšte mi nije jasno kako neko može da veruje u zvanične podatke o zaposlenosti u Srbiji?
Kada privreda funkcioniše generira se agregatna ponuda na tržištu, a samim tim generira se i agregatna tražnja koja se na tržištu susreće sa agregatnom ponudom. Realni sektor svojom ekonomskom aktivnošću doprinosi kreiranju agregatne tražnje direktno kroz plate zaposlenih u realnom sektoru, i indirektno, putem fiskalnih davanja budžetu, kroz plate zaposlenih u javnom sektoru.
---
Kejnzijanizam :-). Kad ne može privatni sektor, ajmo onda da javni sektor troši na štetu privatnog. Dokle više?
verovatno da je za ogroman broj zaposlenih u privatnom sektoru zarada još i niža od tog iznosa.
---
Naravno, jer mi izdržavamo javni sektor kome biste Vi još više povaćali i ovako veštački naduvane plate (samo će se inflacija pojačati).
Kejnzijanizam je propao 70-tih jer je zapadne ekonomije doveo u stagflaciju, a to je po Kejnsu bilo nemoguće. Izlaz nije u povećanju javne potrošnje (i ovako nenormalane).
Cene koje su pod kontrolom države obuhvataju:
---
Osim poslednje stavke, na delu je državni monopol pa zato cene država kontroliše, zar ne? I državni monopol (javna preduzeća) treba da služe opštim interesima, zar ne?
Ili možda ja grešim, jer ne uočavam tu suštinsku razliku između kontrole cena od strane države (nemenjanja cena za određen vremenski period) i zamrzavanja cena na određen vremenski period.
---
Grešite, jer nije isto državni monopol (kontrola cene od strane države – ovo se odnosi i na privatni monopol) i kada država zamrzne određene cene proizvoda i usluga koje proizvodi i pruža privatni sektor.
Danas, kada bi neka od stranih poslovnih banaka energično krenula da izlazi sa bilo kog tržišta na kojem posluje to bi stvorilo strahovit efekat nepoverenja kod stanovništva u različitim zemljama ne samo pomenutog regiona.
---
Grčke banke iznose novce u džakovima iz Srbije (to je priznao i Jelašić) i ne vidim da se neko uzbuđuje povodom toga. To im je čak naredila njihova centralna banka.
Preporuke:
0
0
2
nedelja, 05 april 2009 19:32
Somborac
Na osnovu prethodno konstatovanog, odliv kapitala neće biti dramatičan
---
Bacanje u pasulj :-).
poput zamrzavanje cena, politički povezivati sa određenim društveno-političkim sistemom
---
Niko to i ne tvrdi. To je rađeno još od egipatskih faraona sa žitom.
Dakle, u zemljama koje su daleko razvijenije i bogatije od Srbije, krajem 2008 i početkom 2009. godine krenuo je talas zamrzavanja cena prehrambenih proizvoda i proizvoda široke potrošnje.
---
Znači da ako svi skaču u bunar, onda i ja trebam :-).
Preporuke:
0
0
3
nedelja, 05 april 2009 19:46
Jovan Janković
(i)
Prateći reakcije na ekonomsku krizu kod nas, sebi postavljam jedno pitanje, pa bih hteo to isto da postavim stručnjacima. Zašto se opcija obimnih javnih radova kod nas skoro uopšte ne razmatra ozbiljno? Novija istorija (poslednjih cca 100 godina) sadrži primere zemalja koje su relativno uspešno preduzimale ovakve mere u kriznim vremenima. Jasno mi je da, kod javnih radova uopšte, postoje inherentni problemi vezani za korupciju i potencijalnu neprofitabilnost, ali kriza kod nas je dvokomponentna -- sadrži uvezenu komponentu i onu nastalu zbog domaćeg deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni, a koja bi prizvela negativne efekte i sama za sebe.
Javni radovi, po svojoj prirodi, podrazumevaju veštačko stvaranje tražnje za dobrima i uslugama koje su domaćeg porekla. Naime, ako su javnim radovima obuhvaćeni infrastruktura, ali i proizvodnja osnovnih životnih namirnica, preuređenje i izgradnja objekata i sl. sa centralnim planiranjem, "proizvođači" tih dobara i usluga su domaći građani. Takođe mi je jasno da je problem kod ovakvih poduhvata u nedostatku sredstava u polaznim fondovima, ali to se verovatno može prevazići "isplatama" delom u samim dobrima koja se proizvode (osnovne životne namirnice, stambeni prostor ili samo pravo na stanovanje u određenom periodu) ili obveznicama koje se za tu svrhu mogu emitovati, a čija vrednost bi bila vezana za uspešnost realizacije projekata, što bi stimulisalo učesnike da on ima što povoljniji ishod. Svojevremeni Šešeljev "recept", sa namirenjem računa za komunalije preko dela prihoda iz ovih izvora, takođe mi se čini primenljiv i to ne samo na penzionere (naravno, uz dobrovoljni pristanak, ne na silu). Postoje i drugi instrumenti, ali da ne širim sada priču...
Preporuke:
0
0
4
nedelja, 05 april 2009 19:46
Jovan Janković
(ii)
Ovo sve bi, naravno, zahtevalo ozbiljne analize održivosti i isplativosti (kao što je "Reference class forecasting" ili neki sličan), metodologiju za predviđanje i preventivno suzbijanje korupcije, analize iskustava drugih zemalja sa sličnim poduhvatima i sl. Naravno, ne mislim na potpunu centralizaciju ekonomije kao u socijalizmu, ali već i sama činjenica da se naši ljudi sigurnije osećaju i uspešnije rade u državno kontrolisanim projektima (dakle u javnom sektoru), o čemu svedoči iskustvo iz perioda SFRJ, kao i činjenica da Srbiji inače nedostaje nova infrastruktura i priličan obim usluga u modernizaciji postojeće, čini mi se kao prednost.
Da li su ovakve analize rađene i negde objavljene i da li se planiraju? Da li postoji neka "škola" kod naših ekonomista koja ozbiljno razmatra i nudi neku varijantu javnih radova? Izvinjavam se zbog dužine komentara...
Preporuke:
0
0
5
ponedeljak, 06 april 2009 13:21
komentator bg
Kao prvo, ponovo želim da izrazim zahvalnost i poštovanje autoru na iscrpnim objašnjenjima svojih ideja i predloga, kao i spremnosti na učešće u diskusiji koja bi trebalo da rezultuje stvaranjem šire podržanog ekonomskog programa.
Imao bih samo jedno pitanje. Koliki kurs dinara prema evru autor očekuje godinu dana posle početka sprovođenja izloženog programa?
Drugo, možda i važnije: ogromna podrška NSPM-u zbog objavljivanja serije vrlo ozbiljnih tekstova o svetskoj i srpskoj ekonomiji. Možda sam potpuno naivno optimističan, ali nadam se da nije nemoguće da ekonomisti čije tekstove ovde čitamo (Kovačević, Radović, Đaković, Miljković) uskoro uzmu učešće u ekonomskom vođenju zemlje - budu jezgro neke nove vlade.
Preporuke:
0
0
6
ponedeljak, 06 april 2009 16:47
Jovan Janković
Mea culpa, upravo sam pročitao da je g. Dinkić planirao investicije i u javne radove. Doduše, ja sam mislio na mnogo obimnije javne radove, ali i ovo je nešto, odn. neko ipak razmišlja i o tome.
Preporuke:
0
0
7
ponedeljak, 06 april 2009 19:12
a gde su te posledice u vasem planu?
"Svi koji su konstatovali da zamrzavanje cena stvara disparitete, crno tržište, nemotivisanost - potpuno su u pravu. Tu svakako nema neslaganja između autora i kritičara. Međutim kada je u pitanju mera zamrzavanja cena smisao nije u izolovanom posmatranju efekata ove mere, već u posmatranju efekata mere u sadejstvu sa svim ostalim elementima mehanizma."
ali to isto govore svi koji zamrazavaju cene. s druge strane, u vasim proracunima efekata ovog plana nigde ne vidim nestasice, sverc (i, kao krajnji rezultat, smanjenje proizvodnje) i ostale posledice zamrzavanja cena za koje i sami trvrdite da postoje. vi ste samo deklarativno priznali da su vam ove posledice poznate, ali one u vas plan nisu nigde uracunate. (mislim, cela ideja ovakvog plana je u sustini apsurdna. ali, 'ajde da je, rasprave radi, prihvatim).
Preporuke:
0
0
8
ponedeljak, 06 april 2009 23:36
Somborac
Ovde se polazi od pogrešne pretpostavke da je srpska ekonomija kobajagi dobra i da se nekakvim merama (kejnzijanskim) kriza može prebroditi, a činjenica je da će to napraviti još veću katastrofu. Osam godina promašenog vođenja države se ne može preko noći ispraviti. Nema prečice. To se mora narodu javno reći, a ne nastavljati sa demagogijom.
Još nešto: Izrael dobija bespovratnu pomoć, a ko će Srbiji dati novce na poklon?
@Jovan Janković
Uspešnost javnih radova je mit. Ruzveltov „Nju dil“ nije izvukao američku ekonomiju iz Velike depresije već je samo odlagao oporavak i produžio ju je.
Preporuke:
0
0
9
utorak, 07 april 2009 18:54
Jovan Janković
@Somborac (u vezi javnih radova)
Možda je tako, ali na osnovu čega to tvrdite? Na osnovu kojih izvora i podataka? Ipak, ako se iznese podatak sasvim suprotan opštem uverenju, mora se imati nekakva podloga, neki izvor informacija? Ja bih, lično, verovao u javne radove čak i da nije bilo Ruzvelta...
Preporuke:
0
0
10
sreda, 08 april 2009 10:55
Somborac
@Jovan Janković
Pročitati od Frederika Bastijata esej "Slomljeni prozor".
Javni radovi spadaju pod zabludu slomljenog prozora.
I potrošnja (tu spadaju i javni radovi) nije sama sebi svrha kao što je tvrdio Kejns. Zato je svetska ekonomija slomljena zbog takvog razmišljanja.
Preporuke:
0
0
11
sreda, 08 april 2009 15:28
Jovan Janković
@Somborac
Dobro, očekivao sam nešto svežije, u pitanju je jedna stara anegdota, od pre cca 150 godina i odnosi se, pre svega, na uništavanje (npr. kroz rat) kao način veštačkog kreiranja tražnje. Razvoj tehnologije u toku XX veka je pokazao da takva argumentacija nije baš ispravna, naime, oporavak Nemačke pre drugog svetskog rata, uspon SAD i sl. govore u prilog tome da je ulaganje u vojnu industriju ipak isplativo.
Međutim, ovde i ne govorimo o ratu. Recimo da je taj argument tačan u svom domenu važenja, ali taj domen ne obuhvata sve situacije ni kod uništavanja, a ne obuhvata ni sve vrste javnih radova. Suština je u tome da bi to što govorite bilo tačno ako bismo sada krenuli da, kao u anegdoti, rušimo kuće ili "razbijamo prozore" da bismo sebi napravili posao u pravljenju novih. Tada bi javni radovi bili upravo takvi kako ih opisujete i kontraproduktivni. Sasvim je druga stvar ako javne radove koristite za izgradnju nove infrastrukture i obnavljanje stare, što državi zaista treba, ili proizvodnju novih dobara i usluga kojima bi se, delom, mogla platiti radna snaga koja u tom radu učestvuje. Tu je, naravno, i sticanje novih tehnoloških znanja ('know how') koje je moguće samo prilikom angažmana u većim infrastrukturnim projektima, a ta znanja se kasnije mogu naplatiti radom u drugim zemljama.
Preporuke:
0
0
12
sreda, 08 april 2009 21:39
polomljeni prozor
"Suština je u tome da bi to što govorite bilo tačno ako bismo sada krenuli da, kao u anegdoti, rušimo kuće ili "razbijamo prozore" da bismo sebi napravili posao u pravljenju novih. Tada bi javni radovi bili upravo takvi kako ih opisujete i kontraproduktivni. Sasvim je druga stvar ako javne radove koristite za izgradnju nove infrastrukture i obnavljanje stare, što državi zaista treba, ili proizvodnju novih dobara i usluga kojima bi se, delom, mogla platiti radna snaga koja u tom radu učestvuje."
nije to sasvim druga stvar nego potpuno ista stvar, samo pojacana. polomljeni prozor je samo drasticna ilustracija previda u logici koja se koristi za javne radove, a koju i vi ovde demonstrirate. vi jednostavno ne uzimate u obzir oportunitetni trosak - on osto je moglo da se urade a nije, zato sto su resursi usmereni u npr. smeru javnih radova. ne, vi samo gledate da li su, sveukupno govoreci, efekti javnih radova pozitivni. ali nije bitno samo da li je nesto pozitivno nego i koja je njegova cena tj. sta se drugo moglo uraditi umesto njega. svi ti ljudi koji su naterani ili iz budzeta placeni da grade put su mogli svoju energiju da usmere u nesto drugo, takodje korisno tj. korisnije.
Preporuke:
0
0
13
četvrtak, 09 april 2009 00:04
Nikola Turajlić
@ Somborac
Da li je Kejns bio u pravu što se tiče javnih radova po krizi iz 30-ih, nije ni bitno.
U uslovima sadašnje SEK-e njegovo učenje je neprimenjivo i svet ne može izvući iz bede.
Javni radovi koji bi se izvodili samo zbog stvaranja privremene potražnje i zapošljavanja su čista besmislica, u čemu se slažemo.
Moja je ideja da bi u sadašnjoj situaciji jedini opravdani javni radovi bili pripremanje javnih (narodnih) kuhinja s čim se Somborac neće sigurno složiti jer po njegovom rigidnom kapitalizmu svako ko ne može zaraditi za hranu može (i treba) umreti.
@ Jovan Janković
Vaše mišljenje da su javni radovi jedan od načina borbe protiv krize u principu je ispravno, ali samo ako je investicija ekonomski opravdana. Medjutim u uslovima dugotrajne SEK-e (ovo već postepeno priznaju i svetske elite), malo je investicija koje mogu biti rentabilne zbog sveopšteg pada privrednih aktivnosti. Radi ilustracije navodim da je Deutsche Bank odbila dati garanciju za Koridor 10 jer Srbija nije htela garantovati odredjenu frekvenciju vozila. Dakle i pre krize je bila problematična rentabilnost ove investicije, a sada po opadanju svih vrsta prometnih usluga situacija je kristalno jasna.
Tako je i sa ostalim putnim i željezničkim koridorima. Kada bi Vlada i obezbedila kredite, od prihoda se isti ne bi mogli vraćati, a Srbija je presiromašna da bi si mogla dozvoliti nerentabilne poluprazne paradne puteve.
Namere Vlade da izvodi javne radove vezana je sa njihovom izlaznom kofer strategijom, pa je utoliko
opravdana.
Preporuke:
0
0
14
četvrtak, 09 april 2009 01:41
Mladen Banjac
Javni radovi stvaraju novu vrednost, angažuju ljude i resurse i ne mogu nikako biti tretirani kao potrošnja, to je potpuno besmislena primedba. Kad se nešto novo stvara, onda je logično reč o PROIZVODNjI, a potrošnja može da usledi samo nakon toga. Neki bi ovde trošili, pre nego što su i počeli da sa stvaranjem. Ne možete koristiti put ako isti nije još gotov, ili most ili sistem za navodnjavanje ili bilo šta drugo. To su elementarne stvari.
Problem sa javnim radovim je što ne idu u prilog bankarskoj oligarhiji koja vlada Srbijom (a i šire). Jer zamislite koliko koristi bi imala čitava zemlja ako bi pustila u opticaj svež, primarni novac neopterećen dugovima i kamatama. To je noćna mora svakog privatnog bankara koji živi od zelenašenja i kamata na svoj privatno emitovan žiralni novac, "stručno" nazvan sekundarna emisija, iako je reč o notornom krivotvorenju novca. Zašto kolege ekonomisti ćute o ovakvim stvarima, ja ne mogu da razumem, a još manje opravdam.
Preporuke:
0
0
15
četvrtak, 09 april 2009 20:23
Jovan Janković
Najpre, zahvaljujem se na odgovorima. Razmišljajući o ovome, setio sam se Rusa koji su, u vreme svoje krize '90-tih, ostavljali već zrelo povrće da trune neobrano (nije bilo novca za otkup), a stotinak kilometara dalje, u gradu, gurali se u redovima i tukli za hranu. Očigledno, nešto nije bilo u redu sa organizacijom. Tada sam pomislio i na prve banke u Americi pre dva veka, koje su u ta stara vremena štampale svaka svoj novac, na taj način unoseći organizovanost, pa sam pomislio kako bi to pomoglo i kod Rusa, samo što državni sistem to ne dozvoljava. Stičem utisak da se uglavnom linearno razmišlja, a to bih pokušao objasniti ovako...
Prvo, ne mislim na javne radove koji se organizuju samo da bi nezaposleni zaradili koji dinar, radeći uglavnom beskorisne poslove; više sam mislio na nešto što pomalo liči na ratnu privredu. Proizvodile bi se osnovne namirnice, gradili stanovi, radilo u komunalnim službama, zatim na sakupljanju i sortiranju sekundarnih sirovina i sl. a kao nadoknada bi se izdavali bonovi za nabavku tih istih namirnica ili plaćanje komunalija, tapije na procentualni udeo vlasništva u budućim nekretninama... Neutrošeni višak proizvoda bi se plasirao na tržištu i time omogućavao da se deo nadoknade (ali samo deo) isplaćuje u novcu, jer ljudima trebaju i drugi proizvodi. Linearno razmišljanje daje proračun uzrok->posledica, odnosno investicija->rezultat (manje ili više isplativ). Nelinearni model uključuje uticaj posledice (rezultata) na ublažavanje uzroka, jer se, umesto besplatne ishrane u narodnoj kuhinji, ljudima traži da učestvuju npr. u proizvodnji tog hleba što će ga pojesti. Time se i deo tražnje ograničava na domaće proizvode (samo naši građani troše taj hleb, stanove, komun. usluge). Ovako ublažen uzrok daje manju posledicu, itd.
Nemam prostora za detalje, ali suština je da je ovo isto kao da je država kapitalista koji, za razliku od privatnika, neće zadržavati gro viška vrednosti za sebe. Model liči na socijalistički i mislim da je pre svega zato nepopularan...
Preporuke:
0
0
16
četvrtak, 09 april 2009 23:03
Mladen Banjac
Za Jovana Jankovića,
Sve vrste radova koje ste naveli i sijaset drugih su mogući i poželjni da izvuku zemlju iz agonije. Jedino mi se ne sviđa plaćanje u bonovima? Čemu to?
Zemlja ionako pati od hroničnog nedostatka dinara u opticaju. Svega 35% novca u opticaju čini primarni ili pravi novac koji emituje država (papir i kovanice), sve ostalo su dugovi - fiktivni, privatno kreiran bankarski novac koji ispari iz sistema čim se krediti otplate. Na delu imamo veštački izazvanu nestašicu zakonskog sredstva razmene i plaćanja (državnog novca), čime su ljudi i firme primorani da se zadužuju kod privatnika njegovim fiktivnim ili žiralnim novcem koji postoji samo kao zabeleška u obliku duga.
Zabranom takve sulude i razbojničke prakse koja razara privredu i društvo u celini, otvara se prostor od čitavih 65% samo da se popuni tekuća strukturalna neravnoteža + dodatni novac za pokriće postojećeg viška vrednosti. Taj novac bi počeo neometano da kruži i prelazi iz ruke u ruku stimulišući razmenu bez bojazni od inflacije, jer ima toliko neiskorišćenih resursa i nezaposlenih ljudi voljnih da rade. Vremenom bi u sistem moralo da se dodaje još takvog trajnog novca, jer posla i kreativnih ideja ima na pretek, fali samo parče papira da pokrene stvari sa mrtve tačke, što je vrhunska ironija.
Preporuke:
0
0
17
petak, 10 april 2009 10:55
Jovan Janković
Gospodine Banjac,
Odlično pitanje! Bonovi bi pokrivali onaj deo troškova za koji nema startnog kredita. Vremenom bi oni bili eliminisani (i u tome se ovo razlikuje od ratne privrede). To znači, na primer, ako ljudima treba isplatiti 1000 miliona dinara mesečno, isplaćuje se npr. 800 miliona u bonovima za hranu, komunalije, obveznicama, raznim hartijama od vrednosti, tapijama i sl. (šta ko već odabere) a preostalih 200 mil. u novcu. Svaki učesnik radova dobija deo u novcu, a deo u bonovima (bonovi omogućavaju nabavku ponuđenih roba i usluga nešto ispod tržišne vrednosti, da bi bili atraktivni). To znači da, za početak, treba obezbediti samo 200 miliona keša za isplate u vrednosti 1000 miliona (ovde ne računam materijalne troškove, ali oni bi inače bili mali za npr. sakupljanje sekundarnih sirovina i sl. projekte). Kada se zaradi prodajom viška na tržištu, onda se udeo bonova u odnosu na stvarni novac u isplati može umanjiti, itd. regenerativno (nelinearno). U svakom "krugu", sve je manji udeo bonova. Liči na kreditiranje, ali nije, jer je dobar deo potrošnje već obezbeđen (zna se unapred da će roba u vrednosti bonova biti plasirana i kome) pa je rizik nizak. Na kraju balade, bonovi se mogu potpuno eliminisati, jer ih može u potpunosti zameniti novac, a tada prestaje i potreba za javnim radovima te vrste (osim ako država ne proceni da joj se isplati da takve programe, u određenom obimu, zadrži).
Smisao bonova je dvojak: da stimuliše učešće u javnim radovima i da obezbedi pseudo-kreditiranje proizvodnje, ali samo onoga za šta se unapred zna da će se potrošiti: delom tako što bonovi obavezuju njihove vlasnike na tu vrstu robe, a delom izborom roba i usluga: svima trebaju hrana, komunalne usluge, infrastrukturni elementi, energenti, sekundarne sirovine imaju visok oport. trošak (skupo ih je odlagati a ne skupljati, čak i ako nose malu zaradu)...
.jpg)
Kada privreda funkcioniše generira se agregatna ponuda na tržištu, a samim tim generira se i agregatna tražnja koja se na tržištu susreće sa agregatnom ponudom. Realni sektor svojom ekonomskom aktivnošću doprinosi kreiranju agregatne tražnje direktno kroz plate zaposlenih u realnom sektoru, i indirektno, putem fiskalnih davanja budžetu, kroz plate zaposlenih u javnom sektoru.
---
Kejnzijanizam :-). Kad ne može privatni sektor, ajmo onda da javni sektor troši na štetu privatnog. Dokle više?
verovatno da je za ogroman broj zaposlenih u privatnom sektoru zarada još i niža od tog iznosa.
---
Naravno, jer mi izdržavamo javni sektor kome biste Vi još više povaćali i ovako veštački naduvane plate (samo će se inflacija pojačati).
Kejnzijanizam je propao 70-tih jer je zapadne ekonomije doveo u stagflaciju, a to je po Kejnsu bilo nemoguće. Izlaz nije u povećanju javne potrošnje (i ovako nenormalane).
Cene koje su pod kontrolom države obuhvataju:
---
Osim poslednje stavke, na delu je državni monopol pa zato cene država kontroliše, zar ne? I državni monopol (javna preduzeća) treba da služe opštim interesima, zar ne?
Ili možda ja grešim, jer ne uočavam tu suštinsku razliku između kontrole cena od strane države (nemenjanja cena za određen vremenski period) i zamrzavanja cena na određen vremenski period.
---
Grešite, jer nije isto državni monopol (kontrola cene od strane države – ovo se odnosi i na privatni monopol) i kada država zamrzne određene cene proizvoda i usluga koje proizvodi i pruža privatni sektor.
Danas, kada bi neka od stranih poslovnih banaka energično krenula da izlazi sa bilo kog tržišta na kojem posluje to bi stvorilo strahovit efekat nepoverenja kod stanovništva u različitim zemljama ne samo pomenutog regiona.
---
Grčke banke iznose novce u džakovima iz Srbije (to je priznao i Jelašić) i ne vidim da se neko uzbuđuje povodom toga. To im je čak naredila njihova centralna banka.
---
Bacanje u pasulj :-).
poput zamrzavanje cena, politički povezivati sa određenim društveno-političkim sistemom
---
Niko to i ne tvrdi. To je rađeno još od egipatskih faraona sa žitom.
Dakle, u zemljama koje su daleko razvijenije i bogatije od Srbije, krajem 2008 i početkom 2009. godine krenuo je talas zamrzavanja cena prehrambenih proizvoda i proizvoda široke potrošnje.
---
Znači da ako svi skaču u bunar, onda i ja trebam :-).
Prateći reakcije na ekonomsku krizu kod nas, sebi postavljam jedno pitanje, pa bih hteo to isto da postavim stručnjacima. Zašto se opcija obimnih javnih radova kod nas skoro uopšte ne razmatra ozbiljno? Novija istorija (poslednjih cca 100 godina) sadrži primere zemalja koje su relativno uspešno preduzimale ovakve mere u kriznim vremenima. Jasno mi je da, kod javnih radova uopšte, postoje inherentni problemi vezani za korupciju i potencijalnu neprofitabilnost, ali kriza kod nas je dvokomponentna -- sadrži uvezenu komponentu i onu nastalu zbog domaćeg deficita u spoljnotrgovinskoj razmeni, a koja bi prizvela negativne efekte i sama za sebe.
Javni radovi, po svojoj prirodi, podrazumevaju veštačko stvaranje tražnje za dobrima i uslugama koje su domaćeg porekla. Naime, ako su javnim radovima obuhvaćeni infrastruktura, ali i proizvodnja osnovnih životnih namirnica, preuređenje i izgradnja objekata i sl. sa centralnim planiranjem, "proizvođači" tih dobara i usluga su domaći građani. Takođe mi je jasno da je problem kod ovakvih poduhvata u nedostatku sredstava u polaznim fondovima, ali to se verovatno može prevazići "isplatama" delom u samim dobrima koja se proizvode (osnovne životne namirnice, stambeni prostor ili samo pravo na stanovanje u određenom periodu) ili obveznicama koje se za tu svrhu mogu emitovati, a čija vrednost bi bila vezana za uspešnost realizacije projekata, što bi stimulisalo učesnike da on ima što povoljniji ishod. Svojevremeni Šešeljev "recept", sa namirenjem računa za komunalije preko dela prihoda iz ovih izvora, takođe mi se čini primenljiv i to ne samo na penzionere (naravno, uz dobrovoljni pristanak, ne na silu). Postoje i drugi instrumenti, ali da ne širim sada priču...
Ovo sve bi, naravno, zahtevalo ozbiljne analize održivosti i isplativosti (kao što je "Reference class forecasting" ili neki sličan), metodologiju za predviđanje i preventivno suzbijanje korupcije, analize iskustava drugih zemalja sa sličnim poduhvatima i sl. Naravno, ne mislim na potpunu centralizaciju ekonomije kao u socijalizmu, ali već i sama činjenica da se naši ljudi sigurnije osećaju i uspešnije rade u državno kontrolisanim projektima (dakle u javnom sektoru), o čemu svedoči iskustvo iz perioda SFRJ, kao i činjenica da Srbiji inače nedostaje nova infrastruktura i priličan obim usluga u modernizaciji postojeće, čini mi se kao prednost.
Da li su ovakve analize rađene i negde objavljene i da li se planiraju? Da li postoji neka "škola" kod naših ekonomista koja ozbiljno razmatra i nudi neku varijantu javnih radova? Izvinjavam se zbog dužine komentara...
Imao bih samo jedno pitanje. Koliki kurs dinara prema evru autor očekuje godinu dana posle početka sprovođenja izloženog programa?
Drugo, možda i važnije: ogromna podrška NSPM-u zbog objavljivanja serije vrlo ozbiljnih tekstova o svetskoj i srpskoj ekonomiji. Možda sam potpuno naivno optimističan, ali nadam se da nije nemoguće da ekonomisti čije tekstove ovde čitamo (Kovačević, Radović, Đaković, Miljković) uskoro uzmu učešće u ekonomskom vođenju zemlje - budu jezgro neke nove vlade.
ali to isto govore svi koji zamrazavaju cene. s druge strane, u vasim proracunima efekata ovog plana nigde ne vidim nestasice, sverc (i, kao krajnji rezultat, smanjenje proizvodnje) i ostale posledice zamrzavanja cena za koje i sami trvrdite da postoje. vi ste samo deklarativno priznali da su vam ove posledice poznate, ali one u vas plan nisu nigde uracunate. (mislim, cela ideja ovakvog plana je u sustini apsurdna. ali, 'ajde da je, rasprave radi, prihvatim).
Još nešto: Izrael dobija bespovratnu pomoć, a ko će Srbiji dati novce na poklon?
@Jovan Janković
Uspešnost javnih radova je mit. Ruzveltov „Nju dil“ nije izvukao američku ekonomiju iz Velike depresije već je samo odlagao oporavak i produžio ju je.
Možda je tako, ali na osnovu čega to tvrdite? Na osnovu kojih izvora i podataka? Ipak, ako se iznese podatak sasvim suprotan opštem uverenju, mora se imati nekakva podloga, neki izvor informacija? Ja bih, lično, verovao u javne radove čak i da nije bilo Ruzvelta...
Pročitati od Frederika Bastijata esej "Slomljeni prozor".
Javni radovi spadaju pod zabludu slomljenog prozora.
I potrošnja (tu spadaju i javni radovi) nije sama sebi svrha kao što je tvrdio Kejns. Zato je svetska ekonomija slomljena zbog takvog razmišljanja.
Dobro, očekivao sam nešto svežije, u pitanju je jedna stara anegdota, od pre cca 150 godina i odnosi se, pre svega, na uništavanje (npr. kroz rat) kao način veštačkog kreiranja tražnje. Razvoj tehnologije u toku XX veka je pokazao da takva argumentacija nije baš ispravna, naime, oporavak Nemačke pre drugog svetskog rata, uspon SAD i sl. govore u prilog tome da je ulaganje u vojnu industriju ipak isplativo.
Međutim, ovde i ne govorimo o ratu. Recimo da je taj argument tačan u svom domenu važenja, ali taj domen ne obuhvata sve situacije ni kod uništavanja, a ne obuhvata ni sve vrste javnih radova. Suština je u tome da bi to što govorite bilo tačno ako bismo sada krenuli da, kao u anegdoti, rušimo kuće ili "razbijamo prozore" da bismo sebi napravili posao u pravljenju novih. Tada bi javni radovi bili upravo takvi kako ih opisujete i kontraproduktivni. Sasvim je druga stvar ako javne radove koristite za izgradnju nove infrastrukture i obnavljanje stare, što državi zaista treba, ili proizvodnju novih dobara i usluga kojima bi se, delom, mogla platiti radna snaga koja u tom radu učestvuje. Tu je, naravno, i sticanje novih tehnoloških znanja ('know how') koje je moguće samo prilikom angažmana u većim infrastrukturnim projektima, a ta znanja se kasnije mogu naplatiti radom u drugim zemljama.
nije to sasvim druga stvar nego potpuno ista stvar, samo pojacana. polomljeni prozor je samo drasticna ilustracija previda u logici koja se koristi za javne radove, a koju i vi ovde demonstrirate. vi jednostavno ne uzimate u obzir oportunitetni trosak - on osto je moglo da se urade a nije, zato sto su resursi usmereni u npr. smeru javnih radova. ne, vi samo gledate da li su, sveukupno govoreci, efekti javnih radova pozitivni. ali nije bitno samo da li je nesto pozitivno nego i koja je njegova cena tj. sta se drugo moglo uraditi umesto njega. svi ti ljudi koji su naterani ili iz budzeta placeni da grade put su mogli svoju energiju da usmere u nesto drugo, takodje korisno tj. korisnije.
Da li je Kejns bio u pravu što se tiče javnih radova po krizi iz 30-ih, nije ni bitno.
U uslovima sadašnje SEK-e njegovo učenje je neprimenjivo i svet ne može izvući iz bede.
Javni radovi koji bi se izvodili samo zbog stvaranja privremene potražnje i zapošljavanja su čista besmislica, u čemu se slažemo.
Moja je ideja da bi u sadašnjoj situaciji jedini opravdani javni radovi bili pripremanje javnih (narodnih) kuhinja s čim se Somborac neće sigurno složiti jer po njegovom rigidnom kapitalizmu svako ko ne može zaraditi za hranu može (i treba) umreti.
@ Jovan Janković
Vaše mišljenje da su javni radovi jedan od načina borbe protiv krize u principu je ispravno, ali samo ako je investicija ekonomski opravdana. Medjutim u uslovima dugotrajne SEK-e (ovo već postepeno priznaju i svetske elite), malo je investicija koje mogu biti rentabilne zbog sveopšteg pada privrednih aktivnosti. Radi ilustracije navodim da je Deutsche Bank odbila dati garanciju za Koridor 10 jer Srbija nije htela garantovati odredjenu frekvenciju vozila. Dakle i pre krize je bila problematična rentabilnost ove investicije, a sada po opadanju svih vrsta prometnih usluga situacija je kristalno jasna.
Tako je i sa ostalim putnim i željezničkim koridorima. Kada bi Vlada i obezbedila kredite, od prihoda se isti ne bi mogli vraćati, a Srbija je presiromašna da bi si mogla dozvoliti nerentabilne poluprazne paradne puteve.
Namere Vlade da izvodi javne radove vezana je sa njihovom izlaznom kofer strategijom, pa je utoliko
opravdana.
Problem sa javnim radovim je što ne idu u prilog bankarskoj oligarhiji koja vlada Srbijom (a i šire). Jer zamislite koliko koristi bi imala čitava zemlja ako bi pustila u opticaj svež, primarni novac neopterećen dugovima i kamatama. To je noćna mora svakog privatnog bankara koji živi od zelenašenja i kamata na svoj privatno emitovan žiralni novac, "stručno" nazvan sekundarna emisija, iako je reč o notornom krivotvorenju novca. Zašto kolege ekonomisti ćute o ovakvim stvarima, ja ne mogu da razumem, a još manje opravdam.
Prvo, ne mislim na javne radove koji se organizuju samo da bi nezaposleni zaradili koji dinar, radeći uglavnom beskorisne poslove; više sam mislio na nešto što pomalo liči na ratnu privredu. Proizvodile bi se osnovne namirnice, gradili stanovi, radilo u komunalnim službama, zatim na sakupljanju i sortiranju sekundarnih sirovina i sl. a kao nadoknada bi se izdavali bonovi za nabavku tih istih namirnica ili plaćanje komunalija, tapije na procentualni udeo vlasništva u budućim nekretninama... Neutrošeni višak proizvoda bi se plasirao na tržištu i time omogućavao da se deo nadoknade (ali samo deo) isplaćuje u novcu, jer ljudima trebaju i drugi proizvodi. Linearno razmišljanje daje proračun uzrok->posledica, odnosno investicija->rezultat (manje ili više isplativ). Nelinearni model uključuje uticaj posledice (rezultata) na ublažavanje uzroka, jer se, umesto besplatne ishrane u narodnoj kuhinji, ljudima traži da učestvuju npr. u proizvodnji tog hleba što će ga pojesti. Time se i deo tražnje ograničava na domaće proizvode (samo naši građani troše taj hleb, stanove, komun. usluge). Ovako ublažen uzrok daje manju posledicu, itd.
Nemam prostora za detalje, ali suština je da je ovo isto kao da je država kapitalista koji, za razliku od privatnika, neće zadržavati gro viška vrednosti za sebe. Model liči na socijalistički i mislim da je pre svega zato nepopularan...
Sve vrste radova koje ste naveli i sijaset drugih su mogući i poželjni da izvuku zemlju iz agonije. Jedino mi se ne sviđa plaćanje u bonovima? Čemu to?
Zemlja ionako pati od hroničnog nedostatka dinara u opticaju. Svega 35% novca u opticaju čini primarni ili pravi novac koji emituje država (papir i kovanice), sve ostalo su dugovi - fiktivni, privatno kreiran bankarski novac koji ispari iz sistema čim se krediti otplate. Na delu imamo veštački izazvanu nestašicu zakonskog sredstva razmene i plaćanja (državnog novca), čime su ljudi i firme primorani da se zadužuju kod privatnika njegovim fiktivnim ili žiralnim novcem koji postoji samo kao zabeleška u obliku duga.
Zabranom takve sulude i razbojničke prakse koja razara privredu i društvo u celini, otvara se prostor od čitavih 65% samo da se popuni tekuća strukturalna neravnoteža + dodatni novac za pokriće postojećeg viška vrednosti. Taj novac bi počeo neometano da kruži i prelazi iz ruke u ruku stimulišući razmenu bez bojazni od inflacije, jer ima toliko neiskorišćenih resursa i nezaposlenih ljudi voljnih da rade. Vremenom bi u sistem moralo da se dodaje još takvog trajnog novca, jer posla i kreativnih ideja ima na pretek, fali samo parče papira da pokrene stvari sa mrtve tačke, što je vrhunska ironija.
Odlično pitanje! Bonovi bi pokrivali onaj deo troškova za koji nema startnog kredita. Vremenom bi oni bili eliminisani (i u tome se ovo razlikuje od ratne privrede). To znači, na primer, ako ljudima treba isplatiti 1000 miliona dinara mesečno, isplaćuje se npr. 800 miliona u bonovima za hranu, komunalije, obveznicama, raznim hartijama od vrednosti, tapijama i sl. (šta ko već odabere) a preostalih 200 mil. u novcu. Svaki učesnik radova dobija deo u novcu, a deo u bonovima (bonovi omogućavaju nabavku ponuđenih roba i usluga nešto ispod tržišne vrednosti, da bi bili atraktivni). To znači da, za početak, treba obezbediti samo 200 miliona keša za isplate u vrednosti 1000 miliona (ovde ne računam materijalne troškove, ali oni bi inače bili mali za npr. sakupljanje sekundarnih sirovina i sl. projekte). Kada se zaradi prodajom viška na tržištu, onda se udeo bonova u odnosu na stvarni novac u isplati može umanjiti, itd. regenerativno (nelinearno). U svakom "krugu", sve je manji udeo bonova. Liči na kreditiranje, ali nije, jer je dobar deo potrošnje već obezbeđen (zna se unapred da će roba u vrednosti bonova biti plasirana i kome) pa je rizik nizak. Na kraju balade, bonovi se mogu potpuno eliminisati, jer ih može u potpunosti zameniti novac, a tada prestaje i potreba za javnim radovima te vrste (osim ako država ne proceni da joj se isplati da takve programe, u određenom obimu, zadrži).
Smisao bonova je dvojak: da stimuliše učešće u javnim radovima i da obezbedi pseudo-kreditiranje proizvodnje, ali samo onoga za šta se unapred zna da će se potrošiti: delom tako što bonovi obavezuju njihove vlasnike na tu vrstu robe, a delom izborom roba i usluga: svima trebaju hrana, komunalne usluge, infrastrukturni elementi, energenti, sekundarne sirovine imaju visok oport. trošak (skupo ih je odlagati a ne skupljati, čak i ako nose malu zaradu)...